On je jedan od najuspešnijih modnih fotografa današnjice. Ispred njegovog objektiva našla su se mnoga poznata lica i modeli. A njihov karakter i emocije jesu fotografije umetnika koji lepotu pronalazi u svemu. Andrea Klarin je svoj čudni put ka modnoj fotografiji pronašao na ulicama Beograda u vreme protesta ’91. godine. Tada nije ni sanjao da će jednog dana fotografisati Grace Jones. Danas uživa u svojim snovima.
Kako definišeš lepotu?
Lepota u mom svetu poseduje sve vrste formi. Kao što sam specijalizovan da je pronalazim gotovo u svemu, naučio sam da je ističem. Moj svet fotografije ne reflektuje po svaku cenu stvarnost i svakodnevni život. Za mene, lepota je nešto što se može smatrati kao nešto drugo, drugačije, pa čak i neatraktivno. Volim lica i figure koje imaju karakter. Dubina u očima nekih ljudi može učiniti da ih osećate kao da su posednuti i njihova ekspresija izgleda vam tako stvarna i duboka. Oni su u stanju da vam prenose emocije, baš kao što gledaju u kameru. Neki ljudi su tako fotogenični, a tako je teško prepoznati ih u stvrarnom životu. Biti fotogeničan zaista postoji, i može biti tako impresivno. Rad sa glumcima jeste živi dokaz kako se ljudi tarnsformišu pred kamerama.
A svoj rad?
Ono što volim u svom radu jeste rad sa ljudima. O svom radu govorim uvek u množini jer smatram da nisam jedina osoba zaslužna za rezultat. Timski rad je za mene jako važan u svakom smislu, ljudskom i profesionalnom. To vam je kao kada imate mali orkestar kojem treba da dirigujute, kako on ne bi falširao. Vremenom upoznajete ljude na koje možete da se oslonite i koji su tu kada vam je potrebno. Ono što sam oduvek voleo u fotografiji jeste njen tehnički deo, i uvek sam cenio klasične fotografe. Tehnika je postala vremenom tako važna u mom radu, i to je izazov koji obožavam.
Demonstracije (Beograd 1991) i moda ne bi trebalo da imaju mnogo toga zajedničkog. Međutim u tvom slučaju se to pokazalo sasvim drugačije. Ispričaj nam kako je fotografija postala deo tvog života?
Tačno je da je pre 9 marta 1991. godine fotografija bila totalna misterija za mene. Taj dan je zapravo jedna priča i slika koje su promenile sve. To nema nikakve veze sa tehnikom, već sa tim da budete u pravo vreme i na pravom mestu sa “idiotom” koji sam tada imao na raspolaganju, i da napravite fotografiju koja će ući u istoriju ( knjigu) događaja. Činjenica da sam video svoje ime isprintano u sadržaju knjige je probudila moj ego kao prepoznavanje samog sebe i ukazala na jednu vrstu ekspresije koja mi do tada nije bila poznata. Na kraju, ispostavilo se da je jednostavnije baviti se fotografijom, nego stomatologijom za koju sam mislio da će biti moja profesija.
Moda je tada bila daleko od mojih razmišljanja, ali fotografija je postala moja nova opsesija, i fotografisanje svega mogućeg je postalo više nego hobi. Tada sam se već preselio u Brisel, i provodio sam svaki minut igrajući se sa fotografijom i pokušavajući da razumem kako to radi. Pretvorio sam svoje kupatilo u laboratoriju u kojoj sam provodio najviše vremena. ’93-‘94 sam počeo da slikam modele, što mi je otvorilo vrata ka modnom svetu. Dakle, to je bilo i pre nego što sam znao da ću zaista biti zainteresovan za modu i sve njene oblike.
Danas si jedan od najcenjenijih modnih fotografa. Koji su ključni faktori, koji su te doveli na to mesto?
Mnogo stvari mi je pomoglo da budem tu gde jesam. Težak rad je jedna od njih, naravno, potrebna je i sreća (smeh). Uspeo sam da održim mnogo svojih kiljenata na dug period, i mislim da to govori sve. Danas, sa novom “Star Academy generations” gde se sve dešava preko noći, vidite ljude koji više ne investiraju u same sebe.
Moja vizija je drugačija! Ja sam ovde da uradim sve neophodno i to klijenti cene, više od samog vremena. U kreativnom procesu stvaranja slika, desi se vrlo često da na setu postoji puno tenzije zbog raznoraznih elemenata koje treba uračunati u čitavu viziju. U takvim trenucima je vrlo važno imati poverenja u ekipu oko sebe i u svoje iskustvo. Odgovornost posla leži ekskluzivno na mojim ramenima tako da treba imati snage i nerava ne bi li sve išlo kako treba.
Vremenom, reputacijom mojih klijenata, kao i onih koji su na lošem glasu u isto vreme, dobio sam neophodan kredibilitet za napredovanje u svetu lepote i luksuza…ali težak rad i samoinvestiranje i dalje ostaju najvažniji.
Portert Grace Jones prekriven zlatnom maskom, jedna je od tvojih fotografija koja se našla kasnije i u kolekcionarskim krugovima. Kakav je osećaj bio raditi sa Grace?
Ah, kakavo iskustvo!!! Nikada nisam ni pomislio da sanjam da ću raditi sa Grace, i to je i dalje kao neka nerealnost za mene…Bio sam na nekom snimanju u Njujorku i jedan od klijenata mi je rekao tada da Grace uskoro izdaje novi album. Mesec dana kasnije, dok sam bio na odmoru, telefon je zazvonio pitajući me da li sam slobodan da snimam Grace u Londonu u septembru. Izabrala je mene za portret Sunday Times-a…wow. Na putu za London bio sam toliko uzbuđen da sam zaboravio fotoaparat na rendgen čekiranju, i to sam shvatio tek 15 minuta posle. Na svu sreću, bio je još uvek tamo.
I evo me u Londonu da slikam Grace koja radi samo noću. Bilo je 20h, a njen dolazak smo očekivali u 21h, međutim u 21h 15 njen menadžer nam je rekao da se ona ne oseća dobro i da neće doći. U prvom trenutku sam rekao sebi, to je bilo tako dabro da bi bilo stvarno i da moje vreme ipak nije došlo.
Ali na sreću menadžer se vratio 5 minuta kasnije i rekao da će ona doći sutra uveče. Dakle, dvostruki pritisak, dvostruki troškovi takođe.
Sledeće veče je došla sa svojim najboljim prijateljem Philip Treacy, dizajnerom šešira. Rekli su mi da me jako cene i da su mi na raspolaganju. Snimanje je trajalo do 5 ujutru i bilo je sjajno.
Da li si i sam kolekcionar?
Da! Kupio sam svoj prvi print Mick Jaggera, fotografa Albert Watson-a pre nekih 5 godina. Od tada na zidove kačim radove ljudi koje cenim.
Radio si i mnogo godina za slavnog Valentina i to ti je otvorilo mnoga vrata. Šta ima posebnog u pripadanju krugu odabranih?
Rad za Velentina je bilo sjajno iskustvo i svaka sekunda sa njim je dragocena. Učiš od mastera umetnosti i to može veoma da inspiriše. Naučio sam da održim klijente srećnima i da budem deo njihovog tima mnogo godina, ali kroz težak rad. Voleo sam svaki provedeni trenutak sa njim. Velika imena vam mogu samo pomoći kasnije.
Ko su još bili tvoji klijenti sa kojima si uživao radeći?
Cenio sam rad sa mnogima od njih. Neki poslovi su sjajni zato što su ekstremno kreativni kao što je Whirlpool goddesses. Rad sa fudbalerima kao što je Zlatan, Ronaldo ili Wayne Rooney je takođe bio fantastičan. Tako da svako snimanje ima svoju priču, a sve one su postale deo mene, neke manje, neke više. Nije uvek lako imati jasno mišljenje o fotografiji, kada znate kroz šta ste sve prošli dok ste je napravili. Međutim, nemam mnogo loših iskustava sa klijentima.
Najgora stvar je bila set u Tunisu, u pustinji kada nas je uhvatio tornando. Ali na sreću, nisu sva snimanja takva.
Ko su bili tvoji uzori, a koji su ti pomogli u profesionalnom sazrevanju?
Klasični fotografi su za mene najimpresivniji, Avedonova knjiga portreta “In the American west” je masterpiece. Ansel Adams je bio legenda B&W landscapes, zatim Irving Penn legenda za modu i portrete. Od fotografa koji danas rade cenim: Steven Meisel, Steven Klein, Patrick Demachelier i mnoge druge.
Kada ne misliš na fotografiju, šta je to što te čini srećnim?
Porodica, deca, gitara i golf.
